Примена логике

Get Started. It's Free
or sign up with your email address
Примена логике by Mind Map: Примена логике

1. Методе емпиријског утврђивања чињеница

1.1. Научне чињенице су елементи било ког система знања од којих научно истраживање полази и на које се научници позивају приликом провере истинитости како појединачних судова тако и теорија. Можемо говорити о априорним (аксиоме, постулати, теореме) и апостериорним чињеницама (искуственим, заснованим на опажању)

1.2. Посматрање и експеримент представљају употребу чулних извора сазнања у процесу утврђивања научних чињеница. Њихов циљ је долажење до поуздане базе података, односно сведочанства којим се проверавају хипотезе.

1.3. Научно посматрање има унапред јасно одређен предмет и циљ и треба да га непристрасно обавља лице које је за то обучено. Експеримент је специфична врста посматрања у којој се појава вештачки изазива у контролисаним условима

1.4. Инструменти за посматрање, попут телескопа или микроскопа, представљају веома важан део процеса долажења до емпиријских чињеница

1.5. Помоћу бројања и мерења долазимо до сталних и објективних карактеристика одређене појаве

1.6. Особине предмета се разликују с обзиром на мерљивост: оне које могу да се доведу у одређену пропорцију називамо екстензивним, а друге, које можемо само да распоредимо на скали у складу с њиховим јачањем или слабљењем, називамо интензивним.

1.7. За науку су од значаја резултати мерења добијени употребом прецизних инструмената и изражени у стандардизованим јединицама. Она настоји да у мерљивим карактеристикама предмета уочи одређене везе, по могућству законите, и да им да математички израз.

1.8. Посматрање и мерење не би требало да утичу на свој предмет тако што ће мењати његове карактеристике, што је у науци често немогуће избећи.

1.9. Да би велике количине података које добијамо бројањем и мерењем могле да се искористе као информације, морају се класификовати, анализирати и интерпретирати, чиме се бави статистика.

1.10. Средње статистичке вредности су бројеви који приказују на који начин или у коликој мери је неко својство распоређено у одређеној групи предмета или појава, и то су најчешће аритметичка средина, мод и медијана.

2. Закључивање и доказивање

2.1. Закључивање и доказивање су у формалном смислу два лица истог логичког поступка, само им је мисаони смер супротан

2.1.1. У закључивању су прво дате премисе, па тражимо конклузију која из њих следи.

2.1.2. Једна значајна разлика је у томе што некоме ко треба само да изведе правилан закључак није потребно да зна да ли су премисе истините, док је ономе ко доказује то од суштинске важности. Јер, тек ако се обезбеде истините премисе и логички повежу одређеним правилом закључивања, може се говорити о поузданом доказу.

2.1.3. У доказивању прво је дата теза, оно што треба доказати, а тражимо разлоге из којих она происходи. Утолико је доказивање интелектуално захтевније јер не постоји унапред дата логичка процедура за њихово проналажење

2.1.3.1. Постоје, дакле, два услова на којима се заснива поузданост доказа

2.1.3.1.1. први је формални и обезбеђује се искључиво путем логике

2.1.3.1.2. други се везује за садржај, врсту и квалитет сазнања саопштеног у разлозима

3. Грешке у аргументацији

3.1. Будући да закључивање представља костур сваког доказа, формалне логичке грешке јављаће се и у аргументацији, али осим формалним она обилује и мноштвом грешака сасвим другачије врсте које се могу установити тек уколико се узме у обзир и садржај судова.

3.1.1. Грешке можемо разврстати на 3 типа.

3.1.1.1. грешке неоснованог разлога

3.1.1.1.1. настају када се као основ за одлучивање о тези подметне (материјално) нетачна или на неки други начин неприхватљива тврдња

3.1.1.2. грешке ирелевантности

3.1.1.2.1. када разлози који се наводе у прилог тези њу не подржавају или се теза коју треба бранити или побијати промени или заобиђе;

3.1.1.3. грешке non sequitur! (не следи!)

3.1.1.3.1. јесу грешке у којима је само закључивање логички неправилно изведено, тј. из наведених премиса не следи дата теза као конклузија.

4. Карактеристике научног знања

4.1. Наука је скуп систематизованих и међусобно повезаних знања до којих се долази различитим облицима људске интелектуалне и практичне делатности. Њен циљ је описивање, разумевање, објашњавање и предвиђање процеса и појава.

4.1.1. Од XIX века појам науке трајно се везује за научну методу која укључује посматрање, експериментисање, мерење и употребу математике, а која, иако је најпре развијена у природним наукама, постаје стандард и за друштвене.

4.1.1.1. Основу сваког, па и научног знања представља здрав разум, а то је урођена способност разумевања и расуђивања, заједничка свим људима.

4.1.1.1.1. Знања

5. Дедуктивна, индуктивна и абдуктивна метода у науци

5.1. Када се у доказивању ослањамо искључиво на дедуктивно закључивање, говоримо о дедуктивној методи у ужем смислу или чисто дедуктивној методи, која се још назива и аксиоматска метода

5.1.1. Aксиоми су системи чврсто повезаних исказа заснованих на тврдњама које се не доказују, а називамо их аксиомама или постулатима, и на недефинисаним појмовима, који служе да се преко њих дефинишу основни појмови у систему .

5.1.1.1. Најстарији аксиоматски системи

5.1.1.1.1. Еуклидов у геометрији

5.1.1.1.2. Аристотелова силогистика

5.1.1.2. Већину научног знања немогуће је, бар за сада, аксиоматизовати, те се у наукама и свакодневном животу знатно више примењује дедуктивна метода

5.1.1.2.1. Дедуктивна метода којом се у долажењу до знања систематски служимо дедуктивним закључивањем, али га комбинујемо са индукцијом и абдукцијом и користимо у научним објашњењима, предвиђањима, откривању нових чињеница и закона, у проверавању хипотеза и излагању науке.